Dr Tomas Rafael
Poziv u detinjstvu
Medicina je uvek bila poziv dr Rafaela. „Odrastao sam u medicinskom domaćinstvu“, priča nam. „Moj otac je bio profesor medicine intenzivne nege. Čitavog života sam želeo da idem njegovim stopama. Pa, kada sam završio školu, studirao sam na medicinskom fakultetu obrazovne bolnice „Pitié Salpêtrière“ u Parizu, a diplomirao 1996. Moj otac je bio, a i dalje je, moj uzor – uvek sam pokušavao da dostignem njegov smisao za integritet i etiku.“
Čak i pre kvalifikovanja dr Rafael kaže da je brzo uvideo da je praćenje pacijenata na dugoročnoj osnovi ono čime zaista želi da se bavi. „Jedan od glavnih motivacionih pokretača u mojoj karijeri oduvek je bila moja želja da pomognem pacijentima da postanu jaki pojedinci. Trudim se da postignem to pružajući im stručnu pomoć i svojim prisustvom na njihovom i dijaliznom putovanju njihovih porodica da postanu angažovaniji i aktivniji. Tokom godina istraživanja proveo sam vreme radeći smene u poliklinici u Lanjiju, specijalizujući se za nefrologiju. Odmah sam bio iznenađen brižnim, profesionalnim i vrlo odgovornim pristupom nefrološkog tima. Zato sam se vratio u Lanji i pridružio se timu januara 2001. godine, sa određenim ciljem da radim na prevenciji bolesti u nefrologiji.“
Sada, deset godina kasnije, dr Rafael ima bogato iskustvo ispod pojasa i on je medicinski koordinator u bolnici i predsednik njenog zdravstvenog odbora. „Naš glavni cilj u NephroCare centru za dijalizu u Marn la Valiju jeste razviti jake odnose sa svim odsecima bolnice, a posebno sa internom medicinom i kardiologijom. Nefrološko savetovanje pružamo i ostatku bolnice.“
Pomoći pacijentima da budu proaktivni
„Učestvovanje pacijenata strahovito je važno i to je ono što je blizu mog srca“, dr Rafael entuzijastično ističe. „Stavljanje pacijenata nazad u centar zdravstvenog sistema, njihovo dopuštanje da igraju aktivnu ulogu u lečenju i podrška u njihovom ojačavanju je srž našeg rada. Ovaj pristup primenjujemo bukvalno na svakog pacijenta.“ Kao takav, centar vodi program konsultacija u vezi sa negom pre dijalize i terapijsko obrazovanje u kom svi pacijenti učestvuju.
Obezbeđuje se personalizovana terapijska podrška i pokreću se susreti sa drugim medicinskim osobljem, kao što dijetetičari, psiholozi i savetnici pre transplantacije. „Mi pacijentima nudimo edukativne radionice u skladu sa njihovim potrebama“, nastavlja dr Rafael. „Naše radionice i obuke obuhvataju sve vrste tema – kako postaviti anestetski flaster, pratiti nivo šećera u krvi, ispravno uzimati lekove i tako dalje. Planiramo da proširimo ovu šemu obezbeđujući pacijentima još više načina da povećaju svoje učestvovanje i preuzmu kontrolu nad lečenjem na osnovi izrađivanja po meri.“
Prema mišljenju dr. Rafaela, sporedni faktori se itekako računaju. „Imati bolest bubrega je psihološko, socijalno i emotivno putovanje po truckavom putu, kako za pacijente, tako i za njihove porodice. Zato je dobra komunikacija između osoblja i pacijenata na prvom mestu. Pacijenti mogu igrati aktivniju ulogu u sopstvenoj nezi, ako su dobro informisani i imaju poverenja u one koji brinu o njima. Na kraju dana ne postoji ništa što me više motiviše – ili nagrađuje – od pogleda na pacijente i osoblje koji su zadovoljni i srećni.“